Свети Сава виђен очима жена (текст)

заједничка слика глумаца

Текст је из моје књиге  За велику и малу децу, Библиотека „Др Вићентије Ракић”, Параћин 2014

Слике са представе

Свети Сава виђен очима жена
(Позорницу осветљава неколико свећа. На белој завеси пројектује се слика славних српских манастира које су подигли Немањићи. Чује се тиха православна духовна музика. Глумице излазе једна за другом.)

Ана, мајка Растка Немањића
(обучена у хаљине српских средњовековних властелинки, делује одмерено и мудро, каткад и поносито)

Мој Муж, Стефан Немања, беше наочит, висок и модроок младић кога сам волела свим срцем, иако је био више владар него супруг, више ратник него љубавник.
Наш брак је био уговорен. Као и многе друге парове, спојили су нас државни и политички интереси.

Гледајући у Немању који беше главом и духом виши од својих савременика, пожелела сам да деца, коју ћу изродити са њим, наследе његову храброст, државничку способност и истрајност у борби против јеретика и бохохулника уопште.
И би тако. Бог нам већ у првим годинама брака подари двојицу синова: прво Вукана, а затим и Стефана. Немања их је већ од детињства учио ратничким вештинама и спремао их да га наследе.

Још за свога живота дао им је на управу неке делове Србије.
Али, видевши већ одрасле синове, ја сам чезнула за још једним дететом, иако бејах већ зашла у године. И ја и мој муж, велики жупан Стефан Немања, молисмо Бога да нас, као Авраама и Сару, узвиси и да нам да да добијемо још једно мушко чедо које ће бити утеха нашој души, на кога ћемо положити руке и починути. Заклели смо се да ћемо се од зачећа детета одрећи природне љубави и да ћемо у чистоти тела, као брат и сестра живети до краја живота. И Бог услиши наше молитве и подари нам весело и паметно дете које цео двор обожаваше.

На крштењу га назвасмо Растко – желели смо да буде снажан као храст, али и богоугодан као великоморавски кнез Растислав о којем сам читала у једном житију.
Растко није био попут остале двојице мојих синова. Уместо да се забавља са другим младићима и гледа младе племкиње, он је издвојен стално читао божанствене, свете књиге. Мислила сам да ће га занимати управљање неком облашћу, па наговорих Немању да га тиме покушамо одвојити од залуђености књигама. Али, сви наши покушаји беху узалудни…
Растко одбијаше владарско звање, презираше раскош којом бесмо окружени. Девојку Ђурђинку, којом га оженисмо, остави нељубљену на сам дан венчања. Побеже од грешног живота и од нас, родитеља својих. Увеле су ми очи од плакања за њим, а Немања је, очајан и бесан, послао своје најбоље људе да нам врате дете.
Бог нам је у старости сина дао, а онда га је поново узео к себи.

Потера је са Свете Горе донела само прамен Расткове косе и световне хаљине. Мој син – Растко постао је Божији син – Сава. Одрекао се телесних родитеља, али више за тим не жалим…

Полазим и ја у манастир…

 

Ђурђинка
(Обучена у хаљине средњовековних српских властелинки, млада, пуна живота, још заљубљена у Растка)


          Зовем се Ђурђа, а од мила ме прозваше Ђурђинком. Мој отац служише великог жупана Стефана Немању пратећи га у добру и у злу. Иако не бејах високог порекла, какво су имале прве две Немањине снахе, удате за Стефана и Вукана, потајно сам се надала да ће ме Ана и Немања одабрати за свог најмлађег сина Растка.Из прикрајка сам, још као девојчица, гледала како се Растко игра, како учи да јаше коња или да гађа луком и стрелом. Привлачио ме је тај повучени, бледолики младић који је вазда уз себе имао књигу исписану руком калуђера.

Када ми је отац саопштио да моју руку траже господа Немања и Ана, одмах сам прихватила, срећна што се, за разлику од свих својих другарица, удајем за вољеног.
Није ми сметало ни то што сам од слугу чула да се Растко жестоко посвађао са Немањом одбијајући да се ожени, не само мноме, него и било којом другом девојком. То није могло да помути моју срећу, јер сам знала да Растко мора поштовати очеву заповест.
На дан венчања Немања је окупио сву српску властелу коју је гостио неколико дана. Већ тада сам видела да Растко у ложницу са мном иде као у гроб. Тражила сам да ми отвори душу, не као супрузи, већ као пријатељу. Тада Растко рече нешто што ме је као жену заболело, али што сам као хришћанка разумела. Он рече да жели да се замонаши и да се сједини с Богом, а не са женом.

Предложи ми да се побратимимо и ја прихватих Растка као брата, иако сам га волела као мужа.

Он још те ноћи неопажено побеже из двора са неким руским калуђерима који су ишли пут Свете Горе.Следећег дана нисам дуго излазила из наших одаја јер сам желела да се Растково бекство што касније открије.

Истрпела сам касније прекоре када су у нашој брачној ложници нашли само мене. Ипак, Немања ми је опростио… Богато ме је наградио и удао за ваљаног човека…Задовољна сам својим животом, али Растка Немањића, ипак, не могу да заборавим!

Калуђерица
(Обучена у монашку ризу, мудра, тиха, богобојажљива)


           Ево, већ је десет година како се одрекох световног живота, оца и мајке и имена ми датог на крштењу. Сада сам Евдокија, монахиња манастира Љубостиња. Живим у манастирској тишини служећи Богу и очекујући да ме он грешну помилује и благослови. Пошла сам Савиним путем и Савиним стопама ка извору свих духовних вредности и врлина.
Принц Растко Немањић рођен је 1175. године и врло млад, са само седамнаест година, напустио је раскошан живопт и замонашио се у манастиру Пантелејмон на Светој Гори. Крштено име, Растко, заменио је монашким Сава. Тек тада је почео да живи животом који сада личи на легенду.

Радио је најтеже послове са другим монасима, исцрпљивао се ноћним молитвама и гладовањем од чега је постао скоро бестелесан. Ишао је бос по Светој Гори делећи злато свога оца или топао хлеб болнима и гладнима.
Својим и очевим златон Сава је плаћао зидање вишеспратних ћелија и манастира. Покривао их је оловом и уживао у њиховој тишини.

Највећа жеља му је била да му се, у тој духовнох хармионији, придружи отац, велики жупан Стефан Немања. У јесен 1197. године Немања је навукао монашку ризу, узео много тешког злата, сребрних и златних посуда и придружио се свом сину мезимцу. Заједно су наставили обнављење светогорских манастира начинивши од рушевина манастира Хиландара центар српске духовности.

После очеве смрти, 1200. године, Сава је спасавао манастире од гусара и ратова. Начинио је себи у Кареји ћелију за ћутање. тамо је постио, бдио и метанисао у мраку.
Због многога и вечитога поста, усахну му утроба, тако да му оболе слезина и изнутрица, нестаде му сваке масти и тако се неисцелно оболестио. Његово монаштво се рашчуло свуда и византијско свештенство му је дало титулу архимандрита.

Године 1219. Сава је српску цркву осамосталио уздижући је у ранг архиепископије са средиштем у Жичи. Упокојио се 1235. године, али је остао да живи у свести свога народа као његов највећи духовни вођа.

Нека му је слава и хвала!


Сељанка Јела
(обучена у народну ношњу, држи кудељу и вретено и преде, говори косовско-ресавским говором, проста жена из народа)


          Зовем се Јела. Још ко девојчицу од петнаес године ожени ме Радослав из село Невидово уз Мораву. Млого сам била лепа и млого њи су ме просили, ал ја пробра најбољшег и најбогатиег међ њима.У почетку Радосав ме држао ки мало воду на длан: помало сам радела, а помлого спавала.

Кад се мужу џемпири и кошуље поцепаше, он ми запрети да научим да предем и кошуље му сашием. Прела сам, прела, ал клубе ние тело да расте. Мислела сам: »Клубе ми ки омађиано, можда треба да му се очита молитва!»

Тад баш кроз наше село пролазише монах Сава Немањић из манастира чак из друге државе, те га ја замоли да очита молитву моем клубету. Он ме погледа ки да ми не веруе, тури на врат епитрахиљ и отпоче молитву ки кад из књигу чита:


«Порани Јело, и одоцни Јело,
и порашће ти клубе Јело;
Порани Јело, и одоцни Јело,
и порашће ти клубе Јело,
порани Јело, и одоцни Јели,
и порашће ти клубе Јело…»
Слушам ја и крстим се, клањам се до земљу, сам да ми Бог помогне и напреде велико клубе да ми Радосав више не приговара како иде го и бос.

Понови ти овај калуђер три пута мене ову молитву и замуче. Зачуди се ја: »Зар сам толико треба да се моа мука савлада?!» А онда се, јадна ја, сети шта ми то овај калуђер  прича. Поцрвене од срамоте што Сава познаде да сам лења и да моем клубету не треба молитва, већ рад.

Отад увече поседим мало дуже, а ујутру устанем мало рание и клубе поче да ми брзо расте.

Вала Сави што ме научи да радим!За његову душу у цркву палим свећу воштаницу сваке недеље.


/Глумице би требало поставити једну до друге на сцени и по написаном реду пустити их да говоре. Светло са рефлектора се налази увек на оној која у том тренутку говори. За то време друге су, такође, на сцени, али у мраку и погнутих глава. Казивања прати духовна православна музика која се појачава у паузи између једног и другог монолога. Сцену треба украсити свећама и сличним симболима православне духовности./

Creative Commons лиценца
Ово дело је лиценцирано под условима лиценцеCreative Commons Ауторство 3.0 Србија.

Оставите коментар

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s