Моја професионална филозофија

Најважније животно питање сваког од нас јесте избор занимања. Код неких се веома рано створи јасан став шта би желели да раде, те се још у најранијем добу определе да буду полицајци, балерине, лекари или учитељице.
Ја сам као основац знала само да желим да се бавим позивом у којем се негује леп говор, а истовремено се преносе и лепе мисли које, не оплемењују само говорника, већ и оне који га слушају. Тада сам почела да пишем песме, многе од њих су биле јавно похваљене, награђиване и објављиване по часописима. Таленат да лепо говорим и рецитујем открила сам, такође , у овим годинама и била сам победник и на неким рецитаторским такмичењима.
Имајући у виду да ме је књижевност занимала више од природних наука, које сам сматрала досадним, ја сам већ у основној школи знала да ћу студирати српски језик и књижевности и постати професор.
После 21 године рада у просвети, ја нисам изгубила свој почетни ентузијазам у раду. Штавише, трудим се да будем у току са савременим начином живота својих ученика од којих ме дели двадесетак година разлике. Руководим се принципом доживотног учења и зато се стално усавршавам, не само из области своје уже струке, већ и из неких других области које ће ми помоћи да будем бољи наставник.
Иако тумачење књижевног дела пружа много простора за импровизацију, мислим да сваки наставник мора доћи на час темељно припремљен. Једино тако ће моћи да извуче максимум из себе и из својих ученика. За сваки свој час пишем мултимедијалне припреме које обилују и аудио и видео материјалом. Седам мојих припрема ушло је у Базу знања на сајту Креативне школе ( http://www.kreativnaskola.rs ), а три се налазе на сајту конкурса „Сазнали на семинару и применили у пракси“.
Мислим да је веома важно код ученика створити радне навике везане за читање, али и развити неке креативне потенцијале. Неки од мојих ученика учествовали су на песничким смотрама и добијали похвале и награде. Било је доста њих који су баш на мојим часовима открили своје скривене таленте за глуму, рецитовање или водитељски посао.
Иако радим у средњој стручној школи, трудим се да моји ученици заволе овај предмет, као и да препознају важност писмености и опште културе коју из овог предмета могу да добију. Многи моји бивши ђаци сада раде као васпитачи и професори разредне наставе, а једна од њих је данас и наставница Српског језика у једној овдашњој основној школи. Само ове школске године моје две ученице су уписале студије српског језика и књижевности.
Посао просветног радника тражи целог човека. Будући да сам у одељењски старешина, ја сам својим ученицима стално доступна. Схватила сам да сам им постала особа од поверења и зато што допуштам да све разговоре водимо на једној равноправној пријатељској основи. Поред рада и реда, који морају да буду део школске атмосфере, ја мислим да треба одвојити време и за неспоразуме који могу да се јаве на релацији професор-ученик. Покушавам да не будем сујетна и да саслушам све оно што ми замерају ученици. Често образлажем и оправдавам своје поступке, али се и мењам кад увидим да нисам била у праву.
Сматрам да у односу професор-ученик све мора да буде транспарентно, пре свега, ученик мора да зна шта је то оно што се од њега тражи. По мом мишљењу, професор би требало да буде добар стручњак, добар методичар, поштен, марљив и флексибилан човек – добар човек!

2 коментара

2 thoughts on “Моја професионална филозофија

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s