Вук Караџић

Народне српске пјесме (1824)
П Р Е Д Г О В О Р

Све оне пјесме, сто су у првој книжици настампане у Бећу 1814. године, ја сам у Бећ у глави донијо (осим оне о племенитој Асан-агиници, за коју сам казао још онда, да је узета из Фортисова путовања по Далмацији), и ондје сам и писао колико сам се могао опоменути; зато су дјекоје, које из незнања, које желећи (по ондасњему опстем мњенију наши књижевника) језик поправити, дјесто и неправо написане и настампане, које сам овдје сад поправио, као сто сам од различни пјеваца и пјевачица чуо да се управо пјевају.

Све су наше народне пјесме раздијељење на пјесме јуначке, које људи пјевају уз гусле, и на женске, које пјевају не само жене и дјевојке него и мушкарци, особито момчад, и то највише по двоје у један глас. Женске пјесме пјева и једно или двоје само ради свога разговора, а јуначке се пјесме највише пјевају да други слушају; зато се у пјевању женских пјесама више гледа на пјевање него на пјесму, а у пјевању јуначкијех највише на пјесаму. Јуначке се пјесме данас највише и најживље пјевају по Босни и Херцеговини и по Црној Гори и по јужним брдовитим крајевима Србије. По тим мјестима и данашњи дан готово у свакој кући имају по једне гусле, а по једне особито на стану код чобана, и тешко је наћи човјека да не зна гудјети, а многе жене и дјевојке знаду. По доњим крајевима Србије (око Саве и око Дунава) већ су рјеђе гусле по кућама, но опет мислим да би се у сваком селу (особито с лијеве стране Мораве) по једне могле наћи. У Сријему пак и у Бачкој и у Банату гусле се данас могу видјети само у слијепаца (па и они морају учити у њих ударати, а многи не пјевају пјесмама, него само богороде уз њих), а други би се људи врло стидјели сљепацке гусле у својој кући објесити; и тако по тим мјестима јуначке (или, као што се туда већ зову сљепачке) пјесме нико други и не пјева осим слепаца и по Балкој гдјекојих жена (које без гусала пјевају).

Како год што шаљиви старци и момцад спјевају овако шаљиве пјесме, тако и други спјевају збиљске од бојева и од осталих знатних догађаја. Да се ни најновијим (а камоли старим) пјесмама (као народним) не може управо дознати ко је коју први пут спјевао, то није заћудо; али је зачудо да у народу нико не држи за каку мајсторију или славу нову пјесму спјевати, и не само што се нико тим не хвали него још сваки (баш и онај који јест) одбија од себе и каже да је чуо од другога. То је о најновијим пјесмама за које се зна да нијесу ниоткуд досле, него да су ондје постале о догађају који се прије неколико дана догодио; а како догађају и пјесми прође макар само годину дана, или с епјесма гдје чује макар и о јуцерашњем а даљнијем догађају, нико више и не мисли о њезину постању. – Женске се пјесме данас слабо спјевавају, осим што дјевојке кашто припијевају момцадма и момчад дјевојкама.

Једних пјесама различно пјевање по народу показује очевидно да све пјесме нијесу одмах (у првом почетку своме) постале онакве какве су, него један почне и састави што, како он зна, па послије, идући од уста до уста, расте и кити се, а касто се и умањује и квари; јер како год што један човјек расте и кити се, а кашто се и умањује и квари; јер како год што један човјек љепше и јасније говори од другога, тако и пјесме пјева и казује. Тако би се готово о сваком догађају могле нажи по неколике пјесме. Може бити да су овакве гдекоје пјесме једном догадјају од различитих људи различне и постале; а највише су их (особито у којима је мања разлика) различни пјеваци окренули по своме начину, као што се и данас чини једнако.

Премда има доста људи који знаду много пјесама, али је опет тешко наћи човјека који зна пјесме лијепо и јасно. У том је покојни Тешан Подруговић био први и једини између свију које сам ја ових десет година налазио и слушао. Он је био родом однекуд између Босне и Херцеговине, и изнајприје је био трговац, па послије убије некаква Турћчина који је њега хтио да убије, и тако проспе своју кућу и отиде у хајдуке и, као хајдук, 1807. године прибјегне у Србију. Он је врло лијепо знао ударати у гусле, али пјевати није знао (или није хтио) никако, него је пјесме казивао као из књиге; и за скупљање пјесама такви су људи најбољи, јер они особито пазе на ред и на мисли, а пјевачи (особито који су само пјевачи) многи пјевају и не мислећи шта, и знаду редом само пјевати, а казивати не знаду (с таквима сам ја кашто имао муку).

Пјесме јуначке по народу највише разносе слијепци, и путници и хајдуци. Слијепци ради прошње иду једнако по своме народу од куће до куће, и пред сваком кућом испјевају по једну пјесму, па онда исту да им се удијели, а гдје их ко понуди, ондје пјевају и више; а о празницима иду к манастирима и к црквама на саборе и на панађуре, па пјевају по читав дан. Тако путник кад дође у какву кућу на конак, обично је да га увече понуде с гуслама да пјева, а осим тога, путем по хановима и по крчмама свуд имају гусле, па путници увече пјевају и слусају; хајдуци зими на јатаку дању леже у потаји, а по сву ноћ пију и пјевају уз гусле, и то највише пјесме од хајдука.

Што се тиче старине наших пјесама, ја бих рекао да имамо старијих женских него јуначких; јер јуначких пјесама мало имамо старијих од Косова, а од Немањица нема старије ни једне, а медју женскима може бити да има од хиљаде година, нпр. међу краљичким, додолским итд. Ја мислим да је код нас и прије Косова било и јуначких пјесама од старине, но будући да је она промјена тако силно ударила у народ, то су готово све заборавили што је било донле, па су само одонда почели приповједати и пјевати.

Поцетак скупљања и издања ови народни пјесама (као и остали свију моји књижевни послова) био је у Бечу 1814. године изненада, а што оне оволико умложене сад на свијет излазе, слава је свијетлога и честитога кнеза од Србије МИЛОША ОБРЕНОВИЋА. Прем да је било људи, који су њему на моје оци говорили, да је ово скупљање пјесама само спрдња и беспослица, но он је опет не само мени пјеваче набављао и дангубу им плаћао, него ме још и богато обдарио, да и на свијет издам. Кад Србљи своје народне пјесме боље познаду, онда ће се ова његова заслуга знати достојно цијенити.

У Липисци на Божји дан 1823.

В. С. К.

Из Предговора (1824)
Народне српске пјесме — Књига прва

Оставите коментар

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s