Дaнило Киш Рани јади (одломак)

Данило Киш
Рани јади

С јесени, када почну ветрови

С јесени, када почну ветрови, лишће дивљег кестена пада стрмоглавце, с петељком наниже. Онда се чује звук: као да је птица ударила кљуном о земљу. А дивљи кестен пада без и најмањег ветра, сам од себе, као што падају звезде, вртоглаво. Онда удари о тле с тупим криком. Не рађа се као птица из јајета, постепено, него се одједном распрсне длакава љуштура, изнутра беличастоплава, а из ње искачу враголасти, тамни мелези, зацакљених образа, као јагодице насмејаног црнца. У некој се махуни налазе близанци; ипак би их људи могли разликовати: један има на челу белегу, као коњ. Мајка ће, дакле,увек моћи да га препозна по звезди на челу.
Дечак купи дивље кестенове који су се сакрили у рупе на травњаку и ставља их под образе. Уста су му пуна неке лепљиве горчине. Дечак се смешка. Требало би се попети на грану, изабрати један грозди чекати. Не дати анђелу сна да те превари. Требало би бар три дана и три ноћи,без јела и пића, без сна и починка, гледати плод. Као када се гледа мала казаљка на сату. Бодље су се стврдле и при врху мало потамнеле. Ако их дирнеш невешто, на прсту ће ти направити рупицу, па ће да потече твоја лепа, црвена крв. Мораћеш онда да сишеш свој прљави прст којим си малопре правио грудве од блата и фушкије. А може да наступи и тровање крви. Када се то догоди, онда деца умиру. Ставе их у мале позлаћене сандуке и носе их на гробље, међу руже. На челу поворке носе крст, а за сандуком иду дечакова мама и тата и, наравно, његова сестра, ако је имао сестру. Мајка је сва у црнини, не види јој се лице. Само тамо где су очи, црна је свила влажна од суза. Једна белопутна госпођица у црној кецељи гимназијалке седи у некој кристалној светлости што долази кроз полуспуштене жалузине. Сунце црта на љубичастим боцама с колоњском водом звездице од злата.
Е, па, ево тајне мириса љубичица: госпођица која продаје сличице лептирова и дивљих звери, као и парфеме, од свих мириса највише воли мирис љубичица, и ставља га свуда штедро: на дланове, на бујну риђу косу (мада би риђој коси, по, свој прилици, боље пристајао неки други мирис) Требало би компоновати фугу за оркестар и јоргован.Износити на подијум у мрачној сали љубичасте бочице оплемењених мириса.Оне који би тихо, без крика, изгубили свест, износили би у другу салу, где би лебдео детињасти, лековити мирис липе и камилице.

видео:

Advertisements
Поставите коментар

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s