поезија

   Пепељуга

Куждраво је расла

пасторкина коса

отета од јутра,

у тами скривана.

Лептир јој се плео

у витице горње,

а трн, отров зрео,

полутио уста.

Нема мене вука

и зубова ми вилице

да низ леђа

потрче јој витице.

Одлазак

Зеленим степеницама

мигољим се као флека.

Поспане ципеле

окренуте у погрешном смеру.

На вратима беле собе

тамни кутија.

Љуштура?

Заузета!

Пише на њеном длану

далеки  позив.

По која суза и  стисак руке,

за срећан пут.

А мене вуку

црвене стазе и мермерни  стубови,

и ветар влажних очију

над опустелим њивама.

Илузија мене

Протежем срце у недоглед.

Мало мог битисања

на оштрици речи.

Прегршт мене на гомили хтења.

Можда је моје

разум зауздао?

Прецртавам празнину

мирисом свога тела

и терам гладне нарикаче

да се погосте

мојом тишином.

Чупам длаку

кад већ немам срца.

Advertisements
Оставите коментар

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s