Свети Сава и чобани

Тест  је из моје књиге За велику и малу децу, Библиотека „Др Вићентије Ракић”, Параћин 2014.

Лица:

Милан

Јован

Милица                             деца обучена у народну ношњу

Јелена

Сава

деда Никола, бркати старац, огрнут старим кожухом

Монах, обучен у црну ризу

/Радња се дешава у једној колиби током јануара месеца. Око ватре је окупљено неколико ученика обучених у народну ношњу. Поред њих спава ученик прекривен старим ћилимом. Деца пеку кромпире у ватри, пију варено млеко и једу суву сланину. Из даљине се чује урликање вукова, завијање снежне мећаве која плаши децу. Девојчице преду, плету и везу. Дечаци окрећу кромпир, дељу дрвене варјаче… Понекад се са страхом погледају и ослушну застрашујуће звуке./

МИЛАН: Јесте ли чули? /уплашено/ Јесте ли чули ово? Шта то тако напољу завија?

ЈОВАН: Страшљивче! То снежна олуја наноси снег на нашу колибу и љути се што не може да уђе и огреје се око наше ватре /смешећи се/! Бу! /Милан се тргне./

МИЛица: И она би хтела печенога кромпира /враголасто/! Дедер, Миле, дај онога највећега да је нахранимо! Понуди јој мало и сланине! Нека се омрси!

ЈЕЛЕНА: А, неће бити да је то само вејавица! Ковитла се снег, али пахуље падају лагано и без гласа! То је нешто много опасније од олује, много страшније од сметова и леденица…то су гладни вуци /застрашујуће/!

СВИ: Јао! Баш прави правцати вуци /уплашено/? !

ЈЕЛЕНА: /наставља сва важна да објашњава/ Него шта него су то вуци! Са јануарским сметовима пропевају и они своје песме! Ау /опонаша их/! Гладни и промрзли, спусте се са планине, па јуре козе и овце по торовима! Насрћу на све што се мрда /застрашујуће/!

МИЛИЦА: Миле, јеси ли ти икада видео вука?

МИЛЕ: /збуњено/ Сигурно сам га видео, мислим видео га је неко /збуњен/…да, да… видео га је деда Никола! А он је мени то тако лепо испричао, па испада као да сам га ја видео! Каже ми он да су прави працати вуци са зубима шиљатим као његове виле нападали његове торове овде у планини /показује главом на уснулог деда Николу/. Они иду по десетак у чопору и траже сочан плен: овчицу, залуталу козицу, срну или неопрезну чобаницу!

МИЛИЦА: Јао!

МИЛЕ: Деда Никола каже да их веома често предводи, али и штити Свети Сава!

МИЛИЦА: Миле, ма шта то збориш? ! Свети Сава да предводи вукове! Ти си с памети скренуо!

МИЛЕ: Да, предводи их Свети Сава, чији се дан сутра прославља као школска слава!

МИЛАН: Ја сам мислио да Свети Сава предводи само оне који су жељни знања! Нашу учитељицу на пример, вероучитеља Методија, управитеља школе и сеоску попадију Персу! Мене у том збору нема /смеје се/!

ЈОВАН: А, Миле, ти си то море нешто лоше запамтио. Мени је калуђер Никодије причао, ономад кад је био код оца на Божићу, да је Свети Сава био први српски архиепископ, обновитељ многих српских манастира! Држим да је његова реч највреднија! Он вукове помињао није /самоуверено/!

МИЛИЦА: Паметујте само, те деда Никола, те калуђер! Учитељица зна најбоље од свих! Свети Сава је по предању био и први српски учитељ. Научио је народ да сири сир, пастрму суши, да гради прозоре, да кује гвожђе. Она каже да Свети Сава није Сава, већ Растко, син великог жупана Стефана Немање. А био је после и неки Стефан Првовенчани, па Владислав, Милутин, Драгутин, Урош, Душан…/прекидају је/

СВИ: Добро, добро, Милице! Све си научила!

МИЛИЦА: …то су били владари лозе Немањића! А Савин отац, Стефан Немања или Симеон, то му је монашко име, оснивач је те лозе!

ЈЕЛЕНА: У праву је Милица! И ја сам чула за тог Растка Немањића! Знате ли онога старца Милију што без ракије неће да запева /остали потврдно климају главом/! Е, тај Милија је летос на сабору код цркве певао уз гусле, а око њега се сила згрнуло света. Забрађене снаше, бабе с котарицама, старци са брцима до рамена, чак и момци пристали за женидбу, ма све се око њега збрало у чуду и слушало како слепи старац попева! А певао је баш о том Растку Немањићу или Сави Немањићу овако:

„Запросио царе Симеуне

запросио Ђурђинку ђевојку

за свог сина Саву Немањића.

Цар је проси, а Сава је неће.

На силу му цуру испросио,

на силу му свате прикупио,

на силу му свадбу учинио“.

/мала пауза/ Али, Растко се побратимио са Ђурђинком и, уместо с њом у постељу, отишао је на Свету Гору и тамо се замонашио!

МИЛАН: Где је та Света Гора? Је л’ то нека планина?

ЈЕЛЕНА: Света Гора је свето место! Кажу да тамо има много манастира, а у њима је похрањено благо свих српских светитеља и владара! Тамо је нека чудесна икона Тројеручица, неке златом везене завесе и много руком писаних књига!

МИЛАН: Благо Светом Сави што је тамо живео! Јелена, кад ја будем порастао, баш порастао, мислим онако да могу да носим свој нож, ја ћу те одвести на Свету Гору!

ЈЕЛЕНА: Незналице! Изгледа да једина ја овде слушам учитељицу! На Свету Гору могу да кроче само мушкарци! Женама је забрањено!

МИЛАН: Добро, де! Ја сам баш мушкарац, али ти си девојчица! И девојчицама је забрањено? ! А зашто? Провлачите се кроз најтамније шумарке исто као и ми /показује на дечаке/! Не плашите се слепих мишева из Ресавске пећине!

ЈЕЛЕНА: Богородица је, каже једна легенда, од свог сина, Исуса Христа, добила на дар Свету Гору. Она је народу донела хришћанство. Једном је ћерка неког грчког краља отишла у један манастир на Светој Гори, али се тада зачуо глас Богородице која јој је наредила да одмах оде. Отада ниједној другој жени није дозвољено да хода по Богородичином врту. На то место не смеју ступити чак ни женке животиња.

МИЛАН: Баш ту није крочила ниједна жена? ! Не верујем!

ЈЕЛЕНА: Да, али многи кажи да је, ипак, ту боравила једна жена. Али, није она била обична жена, већ царица! Њен муж, цар Душан Силни, склонио се са њом и дететом на Свету Гору бежећи од куге. Пошто је по светогорским правилима строго забрањено да женско стопало стане на свето тле, легенда каже да су царицу Јелену поставили на носила и тако унели на Свету Гору.

СВИ: И шта је даље било /заинтересовани/?

ЈЕЛЕНА: Шта је даље било? ! Не знам шта је даље било! Попадија Перса је то причала мојој матери једном у порти цркве. Ја сам прислушкивала, а и њој није било право што само мушки могу да виде то место.

МИЛАН: Добро, Јело! Ако баш не могу тамо да те водим /мисли се/ ево, водићу те о Ђурђевдану на вашар у варош! Ако ми бабо да динар, могу да ти купим једну шећерлему! Онда ћемо да путујемо на неко друго место! Само кажи!

МИЛЕ: Знам да је и Свети Сава много путовао, чак и у друштву других светаца. Каже се у народној причи да је једном заноћио у кући неког пуког сиромаха баш на Божић. Из куће се чула силна кукњава деце домаћина која се нису имала чиме омрсити. Тада Свети Сава даде сиромаху пун ћуп масла од кога његова жена одмах спреми попару. Сиромаху је масло трајало годину дана, све док се није похвалио једном пријатељу.

МИЛАН: Ево, ми смо се данас омастили! После поста најбоље је заложити мало сланинице и црнога лука! Здраво добро би ми дошло и мало печења! Народно предање каже како је некада уз часни пост људима понестало посне хране, те су хтели мрсно заложити. Онда је Свети Сава три пута прекрстио воду својом штаком и она се напунила рибом. Свети Сава их је научио да рибу распоре, оперу и испеку. Тако светина доби нову врсту хране, наједе се, а поста не погази.

ЈОВАН: Кажу да је Свети Сава једном хитнуо јагње преко цркве. Док оно беше падало, овца се не помаче с места. Сава га онда благослови да прохода чим се ојгњи. Тако је бацао и остале животиње, па која је доле пала на ноге, ту је одмах благословио да одмах пође, а која није, ту је осудио да прохода дуже времена иза рођења. Кад је завршио са свима, дође ред и на човека. Али, кад узе дете од жене, она ће тек: „Чек, бога ти, да се не убије! “ Те отрча на другу страну цркве и дочека дете у крило. Свети Сава се онда наљути и рече: “Носићеш га тако у крилу најмање годину дана! “ Зато дете и не може проходати пре навршене године.

МИЛАН: Мој братац Пера стоји у дупку већ две године. Неће сам на ноге да се усправи, већ само пузи. Отпузао ономад чак до огњишта и матер се много препала да се не испече! Враг један мали!

МИЛЕ: То је тачно, Јоване! Ојагњила нам се Белка око Светога Николе а њено јагњешце одмах на ноге и баш к’о човек крену да ме гледа оволиким очима и да ми лиже длан!

МИЛИЦА: Чуј Милета! Баш одмах лиже длан! Китиш ти, Миле, мало своју причу! Свети Сава је веома лако препознавао лажљивце! Био је врло довитљив учитељ. Деси се да једном његовом ђаку украду меда. Да би пронашао крадљивца, он узвикну: „Пчеле су на глави онога који је јео меда! “ Онај што је украо мед ухвати се за капу и тиме откри своју кривицу.

ЈЕЛЕНА: Ево, баш су лепо печени! /Разгрће пепео и вади вруће кромпире/ Узмите врућега кромпира! /Додаје кромпир свима. Обраћа се једној ученици која лежећи једе./ Немој лежећи да једеш, постаћеш пас!

МИЛИЦА: Јело, побогу, чујеш ли себе? ! Шта фали да мало и прилегнем! Милан ми је узео троношац и куд ћу друго до на сламу. Види ти ње! А што Миле стојећи једе, да л’ ће он постати коњ? !

МИЛЕ: Не будали, Милице! Ја сам тако свик’о! У нас је пуна кућа чељади, нема баш за свакога места за софром! Ја ти тако узмем комад проје, мало сланине и црног лука и стојим код прозора, а кад грне сунце изиђем пред кућу и сит се тамо наједем!

ЈЕЛЕНА: Ама што се одмах љутите! Моја нана стално понавља једну причу од које се увек уплашим. То је за ваше добро! Једном је Свети Сава посетио неке чобане, овако поседале и полегале као што смо сад и ми. Поред ватре је видео једно чобанче које је, види чуда, баш као и ти, Милице, јело лежећи. Сави то не би право, па их упита: „Шта то пашче једе с вама? “ А оно чобанче се одмах претвори у пса и зајала на Саву. Ав!

МИЛИЦА: Ево, одмах устајем! Волим псе, али, ако бих бирала животињу у коју бих најрадије да се претворим, изабрала бих пчелу. Њу је Сава благословио да буде божија радилица, а њен измет да буде најслађи на свету и да се без њега хришћанин не може ни крстити ни сахранити.

МИЛАН: /Чеше се./ А човек као да је стално грешио када га је бог вашима и бувама казнио. Ево, ни себе ни свог шарова не могу од њих да одбраним!

ЈОВАН: Бувама је Свети Сава казнио само лење чобане, као што си ти /смеје се/! Ево, ја немам ниједне! Кажу да Сава једног ленчугу није никако могао да пробуди! Дозивао, обртао, превртао, узалуд! Спава ти он и не хаје за ред и посао! Онда се Сава досети те баци на њега шаку пепела говорећи: „Од овог пепела да се створе животињице које ће уједати и пробудити овог ленштину! “ Тако је и било! Буве и ваши су га уједале све док се није пробудио и ватру наложио.

/Поново се чује нешто гласније завијање вукова. Деца ослушкују пононово уплашена./

МИЛИЦА: Поново се чују вуци! Замандали боље врата! Јао, појешће и нас и овај кромпир!

ЈЕЛЕНА: Стави још коју цепаницу у ватру! Вуци беже од ватре!

МИЛЕ: Вуци беже од деда Николе и од његовев пушке кремењаче! Вијао их је он по планинама годинама! Стално јер очекивао и да се његов пас претвори у вука баш као у причи о непослушном овчару који је заклао овцу коју је требало да поврати. Због тога га је Свети Сава претворио у вука, протерао у планине и проклео вазда да једе, а никада сит да не буде! Зато сада вуци много једу, не пробирају шта ће заложити!

МИЛАН: Јао нама! Вуци ће нас ноћас растргнути, баш као и онога човека који се од њих крио чак и на дрвету!

ЈОВАН: Ми нисмо јагњад из торова па да нас вуци једу! Они отимају од чобана најбоље и најухрањеније овце. А види нас, сама кост и кожа! Милица је танка к’о шибљичица! Од ње ни добра ужина не би могла бити! /смеју се/

МИЛИЦА: Једем ја, али никако да се угојим! Надробим проје и млека и покусам читаву паницу! Волим крушке зимљајке, трешње су ми у пролеће једина ‘рана, али никако да ми се образи заокругле. Ако од тога има вајде, бар ме вуци неће дирати!

ЈЕЛЕНА: Ипак би требало да пробудимо деда Николу. Он вукове зна у душу, вазда се против њих борио. Знаће и сада да нас одбрани!

МИЛЕ: Оооо, деда Никола! Пробуди се, вуци ће нас појести!

ДЕДА НИКОЛА: /буди се/ Хајде, децо, не плашите се вукова, мрака и олује. Ја сам се с курјацима толико пута рвао да ме се уплаше чим се закашљем. Ево, видећете… /кашље и вуци престају да завијају/:

СВИ: Нема их више /ослушкују/.

ДЕДА НИКОЛА: Не, децо моја, има и опаснијих злотвора од вукова и по хиљаду пута! С њима се обичан човек не може носити.

СВИ: А ко је то, деда Никола?

ДЕДА НИКОЛА: То вам је, страшљивци моји, ђаво! Са њим се нико не може носити, осим Светога Саве. Од овог свеца ђаво је бежао, не само због крста, већ и због велике Савине довитљивости. Једном је Свети Сава био много гладан и угледа један струк лука, те се маши да га поједе. Али, тек што је пружио руку, скочи однекуд ђаво и откине струк све до земље. Сава онда благослови да онај део у земљи задебља, извади га и саде јести. Отада корен лука има већу вредност од струка.

МИЛЕ: Опет су се наше овце узнемириле! Да се нечастиви није и у њих увукао? !

ДЕДА НИКОЛА: Не сме више ђаво у овце откад га је Свети Сава из стада истерао. Неко је стадо, кажу, надало такву дреку, а Сава штапом лупи по глави првог овна да му је зајечала као шупље буре. Од тог ударца стадо стаде као укопано, а пред Савом се указа нешто попут најрундавијег псета, страшно дугачког репа и са очима као жива жеравица. Сава очита молитву, а чудовиште побеже у оближњу каљугу да међ биволима живи. Ето, тако је било, не звао се ја Никола!

СВИ: Причај нам још, деда Никола!

ДЕДА НИКОЛА: Хајде, децо, доста је било приче. Ваља нам се наспавати, а сутра ћемо уз врућу погачу и варено млеко наставити о вилама, вилењацима, светитељима и овцама, наравно! Сада се покривај ћилимом и сањај!

/Само што су деца легла, зачу се страшна лупњава. Сви скачу и збијају се у један кут. Деда Никола се једини није уплашио./

СВИ: Јао, деда Никола, спаси нас!

ДЕДА НИКОЛА: /за себе/ Овако може да лупа само човек! Да се није неко изгубио? Ко удара тако позно на моја врата?

НЕПОЗНАТИ ГЛАС: За име Бога, отварајте!

ДЕДА НИКОЛА: /Отвара врата и пушта да уђе неки монах/

МОНАХ: Помаже Бог!

СВИ: Бог вам помог’о!

ДЕДА НИКОЛА: Бог вам помо’го! Оклен сте ви дошли? Куд сте кренули по овом кијамету?

МОНАХ: Добро вас нађох, добри људи! Кренух ноћас преко планине у засеок Јовића, а олуја ме ухвати баш на пола пута. Пустите ме да се код вас мало огрејем и повратим. Онда ћу путовати даље!

ДЕДА НИКОЛА: Остани колико ти воља! Ја се овде разговарам с ово мало чељади, мојих мудрица! Уплашили се олује и вукова, па не могу никако заспати.

МОНАХ: Драга децо, верујте у неисказану љубав Божију прама људима и ништа вам се лоше десити неће. Владајте се тако да вас како би вас сви људи благосиљали. Ако вас ко замоли да му штогод помогнете у раду, радите с њим колико више можете. Не постављајте другима паравила ако их прво ви нисте испунили. Ако волите миран и спокојан живот, онда не улазите у круг људи који брину о сујетним и ништавним стварима!

МИЛИЦА: Како Ви мудро зборите!

МОНАХ: Паметан и мудар човек добро зна како ће собом владати, те не хита у говору но добро одмери када треба говорити, а када треба слушати. Нека ваше речи буду обучене у мудрост и у разум, баш као и ваше кретање. Не води пусте разговоре и говори само истину!

МИЛИЦА: Причајте нам још! Нисмо одавно чули тако лепе мисли!

МОНАХ: Све мудре мисли овога света брижљиво су сабране и записане у Светом писму. Читате ли ви, децо, Библију?

СВИ: Понекад у цркви и на часовима веронауке!

МОНАХ: Драга децо, брижљиво читајте молитве, псалме, побожне књиге и житија, размишљајте о Богу и његовим делима и спасићете се лошег живота. Негујте највеће хришћанске врлине: љубав, веру, наду, смерност, дарежљивост, моралну чистоту, милошрђе, уздржљивост, кроткост и ревност у вери.

ДЕДА НИКОЛА: Часни оче, јесте ли огладнели од далеког пута? Имамо мало кромпира и сланине. Ту је и чанчић варенога млека.

МОНАХ: Благодарни човече, видим да си праведан и да чуваш мир и добро расположење у свом дому. Хвала ти на понуди! /једе/

ДЕДА НИКОЛА: Духовниче врли, моја дечица започеше вечерас причу о Светом Сави. Много тога изрекоше, а ја велим ти о њему сигурно још много тога знаш.

МОНАХ: Знам! Он је духовни вођа нашега рода! Када се родио, сви су се радовали, а он је плакао! Потрудите се и ви да водите свој тако да се радујете када вам дође крај, а сви други да плачу што један такав човек одлази!

МИЛИЦА: Нама је учитељица причала много о том Светом Сави. Реците нам још нешто о његовом животу и делима?

МОНАХ: Ви сте малени ђаци који треба вазда да се с књигом друже! Ево једне у којој је читав Савин живот описан! Читајте! Хвала вам на рани, али ја морам даље путовати! /Опрашта се и одлази/

ЈЕЛЕНА: Дај мени ту књигу да вам све прочитам! /Чита./

Године 1175. у древној српској престоници Расу, великом жупану Стефану Немањи и његовој жени Ани родио се трећи син. На крштењу је добио име Растко јер су родитељи желели да буде снажан као храст, митско паганско дрво у Словена. Немања је у трећем сину видео утеху у својој старости, те је његовом васпитању и образовању поклањао много пажње. Растко је од детињства показивао велику бистрину, али и питомост и скромност. На Немањином двору одувек је био и знатан број црквене властеле која је била једина учена и писмена у оно време. Калуђери су Немањиним синовима, Вукану, Стефану и Растку, дали добро образовање и црквено васпитање. Растко је са великим жаром читао књиге о животима светих људи, потајно маштајући да буде и сам један од њих. Када је његов отац, велики жупан Стефан Немања, окупио несложна и расута српска племена везавши их за Рашку, дао је својим синовима неке провинције на управу. Растко је схватио да му предстоји велика борба против римског утицаја који се највише осетио у Хуму.

Са седамнаест година Растко је био недозрео за владара, али и за женидбу коју му је отац припремао. Уместо у брачну ложницу, Растко се упутио ка Светој Гори. Искористивши присуство руских калуђера, опијен њиховим причама о овом најчувенијем хришћанском светилишту са бројним манастирима, принц Растко опредељује се за монашки живот.Стефан Немања се није могао помирити с одлуком свога најмлађега сина јер је у њему видео младог владара блиставе политичке будућности. Одмах је послао за одбеглим сином потеру на брзим коњима обећавајући јој небројено благо ако му врати сина. Ипак, потера се вратила само са праменом његове пострижене косе коју је Растко, сада већ монах Сава, послао својим родитељима. Цео рашки двор оплакивао је младог принца не слутећи да ће он бити залога угледу, слози и моћи свих Срба.

Сава је своје монашке дане проводио у непрестаној молитви и посту, живећи само о хлебу и води. Аветињски мршав, Сава се сав предао Богу желећи највише да му се у том подвижничком животу придружи отац Немања. Велики жупан није штедео блага подижући многе манастире по Србији. У једноме од њих, у Студеници, замонашио се узевши духовно име Симеон. Престо је оставио свом средњем сину Стефану и пошао путем свога сина Саве придруживши му се на Светој Гори. И Савина мајка се одрекла световног живота и постала је монахиња Анастасија у Богородичиној цркви у Топлици.

Међутим, оваква подела власти у Србији није свима одговарала. Зла крв се јавила међу Немањићима зато што се Вукан никада није помирио с тим да му, као прворођеном сину, није припао престо. Сава је завађену браћу помирио над моштима њиховог оца Немање који није дочекао да види потпуно обновљени Хиландар за чију је изградњу дао небројено благо. Сава је очеву традицију задужбинарства наставио свесрдно помажући светогорске манастире чије су се управе утркивале која ће придобити дарежљивог српског принца.

Сава је много путовао ради учвршћивања веза између Србије и других држава. Помагао је брату Стефану и његовим потомцима у управљању државом и у њеном јачању. Оставио је записе и поуке народу о лечењу болести, о занатима, обради земље, као и етичке записе за очување духовности и васпитање младости. Сава је био први српски архиепископ који је 1219. године осамосталио српску цркву отргнувши је од византијског утицаја. Низом типика /црквених закона/ уредио је живот манастирске братије и у глобалу реформисао српску цркву. Сава је био полиглота и знање многих језика, нарочито грчког, искористио је преводећи грчка књижевна, али и правна дела. Желећи да Србија израсте у модерну правну државу, Сава је превео и прерадио збирку грчких световних закона под именом Номоканон или Крмчија.

Свој књижевни таленат показао је у житију свога оца Симеона, нарочито потресно описујући сцену Немањиног умирања. У присном и благом тону, некадашњи сурови владар чије је и само име подсећало на „неман„, даће најморалније хришћанске савете своме сину. Због свог подвижничког живота и огромних заслуга за очување српске државе,Сава је постао национални симбол чији је живот ушао у многобројне легенде,песме и приче. Умро је на дипломатском путу по Бугарској 1236. године у граду Трнову. Тело му је ту било сахрањено годину дана, а онда је пренето у Србију, у манастир Милешева. Савин гроб у Милешеви постао је народна светиња коју су походили, не само Срби, већ и Бугари, па и сами Турци. Свечевом гробу се приписивала чудотворност, па су многи ту тражили исцељења у болести, снагу у немоћи.

Турским освајачима сметала је светла слика Светог Саве која је српски народ храбрила у најтежим временима. Синан-паша Силни је, желећи да угуши Савин култ у народу, наредио да се свечеве мошти пренесу у Београд и на великој ломачи спале 10. маја 1595. године.Уместо да у народу угуше сећање на Саву овим, Турци су варварским чином од њега направили највећег српског мученика.

О Сави су писали најученији људи онога времене попут Доментијана и Теодосија. Народ је о њему испредао многобројне приче у којима Сава није само обичан принц ни светогорски калуђер, већ је и лекар, учитељ, предводник вукова. Често је сам или у пратњи других светаца обилазио Србију и учио народ како да сири сир, пастрму суши, оре њиву, тка и плете. Народ је замишљао да Сава Србијом хода преобучен у просјака искушавајући доброту људи, награђујући поштене ћупом масла који се никад није празнио или увек пуном врећом брашна. У народним причама говори се да је Сава створио вука од једног непослушног пса овчара.У дугим зимским гладним ноћима, Сава је био предводник вукова у потрази за храном. Он им као вођа допушта кад-кад да поједу чак и неког залуталог чобана. У народним причама Сава је стално у сукобу са ђаволом који лаже, вара и краде у међусобним ортачким пословима. Сава лакомог ђавола увек увек победи снагом свог поштења.

Просветитељ, реформатор цркве и језика, државник и национална легенда, Сава Немањић је одвајкада Србима служио за понос и дику, нарочито у временима када су освајачи претили да заувек затру српско име које се, упркос злу свих облика, а захваљујући Савиној величини, очувало.

ДЕДА НИКОЛА: Добро је, дечице моја! Сад све о Сави знате! Треба сутра рано устати! На спавање!